Izložbom pribojskog umetnika Dragana Nešića pod nazivom “Džez” i koncertom užičkih džez i bluz sastava u Gradskom kulturnom centru prošlog petka užičko Udruženje ljubitelja džeza obeležilo je Svetski dan džeza. Tim povodom Radiša Selaković, predsednik i jedan od osnivača Udruženja za “Vesti” kaže:

– Mi već treću godinu zaredom obeležavamo ovaj datum. Podsetio bih da je novembra meseca 2011. godine na inicijativu američkog džez pijaniste Herbija Henkoka Svetska organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu – UNESCO donela odluku da se 30. april proglasi za svetski dan džeza. Kao inicijator, Herbi Henkok postaje ambasador i glavni promoter obeležavanja ovog dana.Svakog 30.aprila se promoviše džez kroz razne manifestacijame, performanse, koncerte, izložbe i predavanja na temu džez muzike koja dobija interkulturalni karakter jer afirimiše mir i toleranciju medju nacijama, verama, ljudima. I mi u Užicu smo deo te priče. Ove godine bili smo prinudjeni da obeležavanje Svetskog dana džeza pomerimo osam dana ranije zbog poklapanja sa uskršnjim praznicima. Raduje me da su se našem pozivu odazvali gotovo svi užički muzičari koje smo pozvali, od najmlađih do veterana. Džez se u Užicu sve više svira i sluša. Siguran sam da smo na dobrom putu da oživimo scenu koja će kontinuirano promovisati džez na radost mnogih sugrađana.

-Džezeri nisu ni zemljaci, ni jarani, ni braća, ni sestre, oni su gospoda. Oni su ona najfinija harmonija, najfinija esencija između tela i duše, ali malo više – duše. Kolegu i gospodina Nešića poznajem više od trideset godina. Mi večeras vidimo kako se džez može transformisati u crno belu tehniku. Crno bela tehnika više deluje na razum nego boja. Boja je svojstvo duše, a ovo je nešto više, rekao je na otvaranju izložbe akademski slikar Obrad Jovanović i naglasio da kad pogledamo Nešićeve slike i setimo se muzike Dizija Gilespija, Majlsa Dejvisa i Čarlija Parkera, vidimo da ta harmonija, fenomen duše, vibracija ćelije stoji i u Priboju zato što Priboj ima Dragana Nešića.
– On pokazuje Užičanima da nije umetnost ono što je lepo. Umetnost može biti umetnost i na jedan drugi način: umetnost može biti i u crnom. Virtuelnost gesta, razlivanje emocija u smislu lavina duše, u smislu aplikacija čistog naturalizma iz foto šopa ili fotografija iz dnevnih revija, listova u kombinaciji sa oporom, gustom pastom, sa tamnom emocijom koja umače u žuč, u samu smrt, jeste izbavljivanje istinske tuge iz bede u kojoj se nalazimo. To je, u stvari, fenomen života. Svih ovih trideset godina Nešić je uvek radio istu stvar: imitirao muku, imitirao tugu na svoj način. To je, u stvari, ovo veče koje njemu posvećujemo i odajemo zahvalnost, ne njemu, nego onom što je uradio, sačuvaviši i zdrav razum profesora fizike, ne dozvolivši da ga pojede provinicija.
O džezu kao motivu za više stotina svojih radova, od kojih je tek jedan deo izložen u Gradskom kulturnom centru, Dagan Nešić kaže:
– Moj otac i njegovi prijatelji svirali su džez u Priboju šezdesetih godina, u vreme mog detinjstva, tako da je džez koren svega što osećam kao umetnost. Postojanje na ovom svetu mora da uključi mogućnost improvizacije u smislu da čovek mora da oplemeni svoj duh upravo improvizacijom u životu, u umetnosti, u nauci…Tako džez doživljavam, tako živim, ali i radim, ističe pribojski umetnik koji u svojoj radnoj biografiji imam na desetine izložbi u zemlji i inostranstvu.